MOJE DNEVNIKUVANJE


DOSELJENJE U BEOGRAD              7:52 PM 11/8/2012

Životopis Nikodima Đačića, večitog seljaka, iz Babušnicu.

1.Dan

Doselimo se ja, žena i čerka mi, u Beograd, eee moj Nikodime, pedese godine si sprcal u guzicu i s’g… kvo s’g?

Sve rasprodado u Lužnicu (Babušnicu) i kuću 150 kvadrata i zemju 2 ‘ektara i 1 ‘ektar šumu i veeeliki vinograd, lele be, lele, mooj Nikodime.

Ma naj mi krivo za Čapu, za Golju, beoše takvi lovdžije (kutretija, ne beše im ravna odi Palanku, do Pirot… ma i u Leskovac čuše za nji) i za pčelene, pedese košnice, za svaku godin’ po jednu, eee moj Nikodimeee, Čapu dado na Sotonju, Golju mi Mita uze, a pčele si prodado, po Lužničku kotlinu, malko u Izvor, u Draginac, u Stol i u Ljuberađu čak.

E tu, u Ljuberađu, ili Ljuberaždu, kako je nekad naši stari zvaše, tedo da skočim u Komaričći vir i da svršim sas mojte goleme muće, da se skroz utepam, al’ odustado… beše mlogo studeno jebaga, ma sigurno bi me strevila upala pluća, a i ne znajem da si plivam, ako bi si nekvo pošlo naopačći…

Oče čerka da studira u Beograd, pa to ti je.

Ja tedo u Niš, k’o mislim… poblizo mi do rodno mesto (vrzan sam si za njeg’ i drustvo mi tam’, jebaga), čerka jok more, oče u Beograd i gotovo, žena ju podrža i ete, dojdomo si.

Kupimo si i stan (trosoban), četvrti sprat i stvari (u Forma Ideale, be) tri meseca pred dolazak. Kupimo si stan na Konjarnik, da me bar ime odi naselje potseća na prirodu, na selo (konj – arnik, nekad imaomo i konji i sve na našu farmu).

Stan – ko stan, ubav… kakvo da oratim, al’ men’ samo kuća da si je, u stan ko u dupe… jebaga, pogolem’ al’ sve nekako… zbubano. Eee moj Nikodime, kakvo dožive?

Proode dani, al pol’k, sve mislim da dan traje 24 sata, a noč, noč možda samo 2.

5.Dan (2,3 i četvrti dan, nikakvo događanje, sede si u dom i gleda TV)

Ne znam kude da se denem, kvo da rabotim, iziđem si pred zgradu, ljuđi prolaze, ulaze – izlaze, nikoj dan da mi poželi, nikoj bar… zdravo sivonjo da kaže (ko moj pobratim Drakče).

Sedo na klupu ispred zgradu i sedim si i sedim, kad… dojde jed’n čovek, kaže dobar dan… ja sam Đuro Vrba mogu li sjest’, mislim je li slobodno?

Pogleda ga ja, pa reko… ma sedi be prijatelje, slobodno je, golema je klupa, mož’ nas petorica da sedne.

Sede on i pruži mi ruku.

Đuro – Ja sam Đuro, a ti?

Ja – Ja sam Nikodim, Niko.

Đuro – Ti si ovdje novi, mislim od skora si ovdje?

Ja – Jesam, od pre 4-5 dana sam – smo ja, žena i čerka ovde.

Đuro – A nešto si mi tužan, bolan… kakve te muke more?

Ja – Možda ćemo i na more, al’ na leto, s’g je decembar… jebaga.

Đuro – Mislio sam na muke… čovječe.

Ja – Ma na muke, nego šta. Turiše me i žena i čerka na muke… neviđene, be.

Đuro – Pa kako to bolan i jedna i druga, sučim te bolan muče… kako?

Ja – Jedna me tepa do podne, druga od podne, a uveče zajedno.

Đuro – E moj jarane, ja bi’ bio srećan da mi svi tepaju, a ti…?

Ja – Kako be srećan, koj mož’ da bude srećan kad ga tepaju, jel si ti od oni’ što vole batine?

Đuro – Aaa, to si htio reć… batine, pa kako to jarane, brate, ajd’ razumijem da te žena bije, al’ kćer, e to je strašno, pa kako izdržiš? Nisi mi neki velik’ čovjek.

Ja – Ma ja to tako samo kažem, one s’s jezik biju, a to je men’ gore odi pravo tepanje.

Đuro – E baš si me prestravio, ne bi bolan smio više da se družim s tobom, da ne dobijem i ja bat’na.

Ja – …

Đuro – Ajmo mi jarane kod mene, na po jednu. Imam mnogo dobru ljutu, tast (kako vi Srbijanci velite) je ispeko, pa da popijemo i bolje se upoznamo, pa susjedi smo, bolan.

Ja – Što da ne, ionako sam zaludan, nit’ znam kude da se denem, nit’ kog poznavam.

Đuro stanuje na drugi sprat, na isti ulaz, on ima isto trosoban stan, ima ženu i tri deca.

Žena mu radi u banku, on je u invalicku penziju, dve čerke mu udate, a sin si završava prava.

Kad uđomo stan prazan, žena mu otišla u Kruševac, sin si je negde u grad, a čerke si živuju sas muževi i deca.

Iznese on litrenjak i dve čaške, malko nasecka nekve sušenice, pun tanjir.

Otpi si ja gutku, dobra, baš dobra, sušenička malko poslana, al’ baš se dobro slaže sas rećiju.

Đuro – A jaro moj, šta veliš, kakva je ljuta, kakva je goved’na, je li suha?

Ja – Nisam skoro pio ovako dobru, baš mi je legla, a gov… vedina, nije ljuta, suha je, suva je, slana je, maaa onako, baaaš… kako da rečem, ooodlična, kako ju tako dobro osuhi, osuši i posoli???

Za neko vreme (nekoliko sata) utepamo si cel’ litar, men me malko uvati, onako… da rečem, lepo mi, al’ onaj govedina mi muku napraji, em dobra (ne mogu da prestanem da jedem), em slana (popi’ bure vodu, samo mi se mućka po mešinu).

Ja – Komšijo, ooo komšijo…

Đuro – Kaži ba, jaro moj.

Ja – Lepo si se provedo kod teb’, ja bi da si krenem.

Đuro – Đe ćeš ba… čekaj, sjedi, sad će doć’ i Manojlo, sjed’ ba… eto, neko zvoni, to je sigurno Manjo.

Ode Đuro da otvori i vraća se sa jednim čovekom, onako… pa jebem li ga, naš vrsnik rek’o bi’.

Priđe, pruži mi ruku, ja sam Manojlo, reče.

Ja – Ja sam Niko.

Manojlo – Kako niko?

Ja – Ma zovem se Nikodim, al žena me zove od „milošte“ Niko, a kaže i da bi mi odgovaralo prezime Ništa, znači niko i ništa.

Manojlo – Uf, pa nemoj tako, pobogu brate, oklen si Niko?

Ja – Ja iz Babušnicu, to ti je…

Manojlo – Znam đe je Babušnica, ima’ sam tamo neka posla.

Đuro – Im’o je tamo curu bolan, nego neće reć’.

Ja – Iz koje selo, ti je bila taaa… cura, mislim gde si obavljal tej rabote?

Manojlo – Ma pusti… mnogo me boli ta moja… izgubljena ljubav, ona je iz donji Striževac, ma nije bilo veće lijepote (il’ ljepote reče, nisam ti ja baš neki stručnjak za ti strani jezici, a i ova mučenica me baš otupe), od Palanku, do Pirot, od Petrovac, do Hercegnovi, od Bijeljinu, do Sarajevo, eh… eh, to su bila vremena.

Ja – Pa šta se desi? Mislim tol’ka ljubav.

Manjo – Eh, šta se desilo… mladost, ludost… ne znam, odoh ti ja u Podgoricu, kod rođaka, na dvije neđelje, on mi tamo nađe posa’ i ja ostado mnogo, mnogo duže, upozna ti on mene poslije dva dana sa jednom lijepom malom i ja skoro zaboravih moju Piroćanku, zaboravih… NIKAD, NIKAD, NIKAD!!!

Pošlje dvije godine, ej dvije, muko mojaaa, riješih ti ja…

Đuro – Ma sjed’ bolan, da popijemo, onu našu šljivu, sad je i njegova (pokaza na mene), i on je odsad naš jaro.

Sede Manjo, otpi dobar gutljaj i nastavi svoju životnu – ljubavnu priču.

Manjo – Reko, riješih ti ja, da odem i obiđem moju najveću ljubav, moju Slavku, Slavicu, moju ljepoticu.

Đuro – (vidno pripit) poslije dvije godine, eee moj hajvane, eee moj… gooo, gooved’na, uzmi bolan gooo, uzmi goved’ne, da te Slavica… sss… da te šššljiva ne ufati.

Manjo – Ma pušti Đuro, moram ovo da svršim, inače ću pući, tol’ko me pritiska to moje… ta moja zla kob.

Odo ja u moj Striževac, majka joj bješe u dvorište, širi robu na žicu, ja joj nazva dobar dan, ona se trže i prekrsti kad me ugleda, k’o da avet ugleda, a ja avetinja, a ne avet.

Majka – Ajoj, Manjo, pa otkude ti, zar se nesi oženil?

Manjo – Nisam se oženio… otkud Vam to? Došo sam po moju Slavku, zaradio sam puno para i došo da je vodim u moju Podgoricu.

Majka – Manjo sine, džaba si dolazio, ona se udala pre 6 meseca. Nesi dolazil, nesi se javljal pune dve godin’, mi čusmo da si se u međuvreme i oženil, kvo je mogla? Da čeka doživot, vreme si ide, mi starejemo.

Manjo – Samo sam se okrenuo, bez pozdrava, nisam bio svjestan đe idem, za po sata stigo vam ja u Babušnicu, sedo u „Crni vrh“ i naručih duplu dozu, duplu lozu, tu ti se našikah, ka govedo i prespavah na pijac.

Sjutradan sjedoh na autobus za Beograd i do dan danas ostadoh ođe, na Konjarnik.

Ja – A šta bi s onu malu iz Podgoricu?

Manjo – Bi šta bi, dovedoh i nju i evo sve ove godine smo zajedno, ja ona i dvoje đece, al’ Slavka mi ne izbija iz ove lude glave, sve ove godine.

Đuro – Smanji malo priču jarane, ko da te neko navijo brate moj, popij koju, pojedi nešto, o’ladi ti se meee, meee, meeeze ba.

Ostadomo ti mi kod Đuru neki’ 7 sata, nečije celo radno vreme, lepo se družimo, lepo se najedomo i napimo.

Otido si u moju jazbinu, žena me sačeka naslonjena na duvar, pa kad poče da mi grmi i seva, lele mene, ako ga s’g ne najebem, neču nikad.

Žena mi – Pa gde si be muže do s’g? Malko je falelo da zovem miliciju i kude se pa tako našljiska? Smrdi iz teb’ k’o iz bure be.

Ja – Pa oč’ li uz tvoju suknju da se držim cel’ d’n, jebaga, bil sam si u komšil’k.

Žena mi – Pri kuga u komšil’k, pa ti nikog ne poznavaš, jučer dojdomo i več se smucaš po tudži stanovi, k’o gluvo kuče.

Ja – Mori pusti me be ženo, idem si u krevet, da si spijem.

Žena mi – More kur’ če spiješ, ima da si otideš ‘leb da kupiš, čerka dovodi nek’vu drugarku, a mi si ni ‘leb nemamo.

Ja – Pa kakvo ti rabotiš cel’ d’n, sve li četri u vazduh, a za men’ ni jednu ne dizaš.

Žena mi – Ja be cel’ d’n si rabotim po kuću, čistim si, perem si, peglam si, sisam si, s’s onija usisivač, do uveče s’m samo za spijenje.

Ja – A kuvaš li si be, ima li nekvo za jebenje?

Žena mi – Za jebenje idi si u komšil’k, a za jedenje ima sarma od jučer, al nema ništa da izedeš, dok prvo ‘leb ne kupiš.

Ja – Pa de be s’g ‘leb da najdem, vidiš li kol’ko je sata…?

Žena mi – Ja vidim, al ti ne gledaš na sat, da si gledal, ne bi si s’g doš’l i ne bi pital kude s’g ‘leb da kupiš, idi si… more idi si u onija Maksi, oni si rabote do pola noč.

Ja – Dobro, dobro, idem si.

Samo da malko odmorim uši i mozak (pomisli u seb’).

Sva sreća nađo ‘lebac i tako mi se svrši ovija d’n.

Laku noč.

Jutre si je nov’ d’n.

 

Advertisements

3 mišljenja na “MOJE DNEVNIKUVANJE

  1. Volim ovakve postove. Super. 🙂

    1. Voliš da postiš? Ja da prostiš, više volim da mrsim.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this:
search previous next tag category expand menu location phone mail time cart zoom edit close